Klub Privrednih Novinara

Klub Privrednih Novinara
Klub Privrednih Novinara

Само домаћа индустрија Србију спасава

 ин.jpg

 


 

Резултати привреде у 2016. години најбољи су од 2008, кажу економисти. Прошлогодишњим повећањем бруто домаћег производа од око 2,8 одсто Србија је коначно премашила ниво развијености од пре почетка светске економске кризе, али много заостаје за земљама централне и источне Европе. Крајем осамдесетих прошлог века наша земља је била на сличном нивоу развијености као Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка и Пољска. Сада су оне у просеку за 85 одсто развијеније од Србије, казује рачуница економисте Милојка Арсића. Он тврди да је ових пет земаља данас за око 60 одсто развијеније него 1989, док је Србија за 25 одсто сиромашнија него те године.

Арсић примећује да у јавности постоје два виђења узрока заостајања Србије. Једни га виде у економској политици и реформама након 2000, нарочито у приватизацији и либерализацији, а други у распаду Југославије, економској изолацији и хиперинфлацији током деведесетих година прошлог века. Трећи, међу којима је највише представника техничке интелигенције, сматрају да су и први и други у праву и да се ради о јединственом аутодеструктивном процесу који је имао две фазе.

 Како Србија може да надокнади ово заостајање?
 

 

 

Арсић наводи два преовлађујућа предлога економиста. Први: да се раст ривреде покрене повећањем домаће тражње, односно да се експанзивном фискалном и монетарном политиком подстакне раст текуће потрошње грађана и државе. Други: да се то учини повећањем инвестиција, с тим да домаћа потрошња током неколико наредних године расте спорије од БДП. Преовлађује став да се дугорочно одржив раст привреде Србије не може заснивати на фискалној и монетарној експанзији – потребне су високе инвестиције.

Шта о наведеним дилемама мисле инжењери, чије ставове јавност ретко има прилике да чује? Има ли за Србију пречице којом би најбрже стигла у своју богатију прошлост?

Највећи грех српске економске политике у протеклих четврт века је трагично запостављање индустрије, посебно прерађивачке, а затим потпуно заустављање технолошког развоја, указује др Петар Б. Петровић, професор на Машинском факултету Универзитета у Београду и редовни члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС). Тако је настала дубока провалија између производње и потрошње.

– Живимо у индустријској економији и зато без продуктивне и иновативне индустрије, држава не може да постигне трајну економску стабилност и ту никакве фискалне и монетарне акробације и алхемије не помажу – указује Петровић. – То је 2008. схватила уједињена Европа и зато је кључни политички приоритет Брисела индустријализација економског система, односно „Европска индустријска ренесанса”, како то они поетично називају. Политика којом тај циљ треба да буде постигнут има о четири стуба, а два су главна – интензивни технолошки развој и развој људског капитала. Америка чини исто, спроводећи 'In-shoring' програм чији је главни циљ масовни повратак индустрије, при чему се, као и у Европи, тежиште ставља на нове технолошке продоре и то држава инвестира милијарде долара.

Србији је, такође, потребна паметна индустријализација, наглашава наш саговорник, која ће нас из друштва потрошача, претворити у иновативно друштво произвођача.

– За тај процес потребна је нова индустријска политика која мора да пође од реалног стања – додаје Петровић. – Односно, од такозване технолошке мапе Србије као основе и добро осмишљених програма, а не од бескрајног низа јалових фраза и бесмислених табела, којима су економисти често склони.

Успешна индустријска политика, наглашава Петровић, заправо је кључни државни и национални пројекат који треба да дефинише добро избалансирана решења за четири основне компоненте: Подстицајни амбијент – институције, инфраструктура и макроекономски контекст, људски ресурси –здравство и образовање, тржиште – производа, рада и финансијског капитала, и иновациони еко-систем.

Ових дана је у жижи медијског интересовања Светски економски форум у Давосу. Петровић подсећа да је у Годишњем извештају о конкурентности глобалне економије за 2016–2017. Србија на 90. месту од укупно 138 националних економија, а од европских држава, већ годинама, на претпоследњем месту.

– Када је реч о четвртом стубу паметне индустријализације – иновационом еко-систему, који се односи на развој производних технологија, у том извештају стоје готово запрепашћујуће чињенице – напомиње Петровић. – По расположивости најновијих производних технологија налазимо се на 103, а по способности компанија да прихвате нове технологије на 122. месту. Слично је и са иновативношћу. По улагању компанија у истраживање и развој смо 121., а по иновативној способности компанија на срамотном 130. месту. Са таквим перформансама производног система индустријализација је чиста утопија и нешто се мора радикално променити.

Петровић наглашава да је српска индустрија осамдесетих година прошлог века сопственим знањем пројектовала и производила индустријске роботе. Нумерички управљане алатне машине масовно је извозила широм света, укључујући и тржиште САД и Немачке, што указује на тоталну технолошку запуштеност и истовремено на огромне неискоришћене могућности.

– Управо је у том неискоришћеном потенцијалу пречица за убрзани економски раст Србије и премошћавање вишедеценијског развојног застоја и укупне друштвене стагнације – тврди Петровић. – Они су и у способностима српског инжењерства, које потврђује и поменути Годишњи извештај о конкурентности. По квалитету научно-истраживачких институција заузимамо 60., а по квалитету образовања у области математике и примењених наука 46. место. Овај потенцијал треба искористити и унапредити.

Преносећи и ставове својих колега. Петровић указује да је познат феномен технолошког сустизања, односно конвергенције, који каже да неразвијене економије имају потенцијал бржег развоја од развијених економија. Али, само у мери у којој могу да обезбеде квалитетнији људски ресурс од оног којег типично неразвијене економије поседују.

Зато овај део стручне јавности поручује креаторима економских политика да забораве мантре неолибералне економије, које су претходним владама служило као алиби да ништа не предузимају и да се одлучно окрену сопственом технолошком развоју и изградњи јаког индустријског сектора.

Поред осталог и зато што је јака домаћа индустрија најмоћнији магнет и за привлачење квалитетних страних инвестиција. Нарочито у високотехнолошким секторима прерађивачке индустрије. Извор Политика А.Микавица