Klub Privrednih Novinara

Аутор: Миша Бркић, економски аналитичар

Неко нас опет лаже.

Влада није још формално ни формирана, а они који ће је правити мисле о нама грађанима све најгоре.

Тако се заправо може читати Споразум о заједничким политичким циљевима што су га коалициони партнери потписали у уторак 10. јула. Као и сви пређашњи коалициони споразуми партнера који праве Владу, и овај је нека врста „руске салате“ у коју је свашта нешто умешано па јој је зато тешко одредити укус.

А мирођија унутра има разних. Нарочито у делу који се зове „Економска и социјална политика“, који је и највећи по обиму (ваљда због умешане „масе“ разних састојака). Та салата прављена је од много рецепата који су готово лепљени један на други и нико од коалиционих партнера није сматрао за потребно да то уобличи у кохерентан програм. Има ту „рукописа“ Милана Кнежевића из Асоцијације малих и средњих предузећа (која је пред изборе склопила савез са Српском напредном странком), нарочито око укидања непотребних такси и парафискалних намета да се не кочи развој приватног предузетништва. Налепљено је и понешто из програма Нове економске политике Привредне коморе Србије (консултанти Владимир Глигоров, Милан Зец, Бранко Хинић), програма Млађана Динкића („једнаки услове пословања за све“), али и препознатљивих популистичких програма социјалиста и уједињених пензионера (део о трошењу). Веровало се, ваљда, да ће звечеће прокламације и обећања засенити веома уочљиве недостатке.

А већ на прво читање, „из авиона“ је уочљив несразмеран однос будуће власти према државним приходима и трошковима.

О приходима нема ни речи. Влада не уме, или неће да нам каже како планира да напуни касу (буџет) и како ће до краја ове године да обезбеди 3,4 милијарде евра да би запушила дефицит и уредно сервисирала отплату кредита. Да ли ће бити повећан порез на додату вредност (ПДВ), или ће држава продавати нешто од породичног сребра (какву државну фирму, на пример Дунав осигурање, Галенику), да ли ће се зајмити у свету или издавати па продавати државне хартије од вредности… – о свему томе Влада ћути и не изјашњава се. Осим ако не очекује да све проблеме реши у „наставку преговора“ са ММФ-ом и Светском банком, против чега је будући премијер Дачић, а што је у коалициони Програм вероватно прогурао Динкић.

Нажалост, обележје овог папира је наслеђен ДНК из времена Јосипа Броза Тита и социјализма – трошаџијски менталитет и брига о трошењу из буџета, а не брига о заради државе (односно, пуњењу државне касе).

Видљива је намера аутора да овим „папиром“ умире стручну јавност и међународне финансијске институције. Зато се на почетку Програма каже да су „неопходне хитне мере за смањење буџетског дефицита“. Али тај „програм мера биће донет до краја септембра“ и тек „након сагледавања стварног стања у буџету, свеобухватне анализе и озбиљних консултација са привредницима, синдикатима и стручном јавношћу“.

Не би било чудно да „цео свет“ с посебним нестрпљењем очекује да види то чудо невиђено које посебним алхемијским поступком спрема Дачићева Влада – „с једне стране, мере морају бити радикалне у правцу смањивања бирократије и елиминисања непотребних трошкова државе, а с друге стране, социјално одговорне у погледу заштите најугроженијих слојева становништва.“

Ако то успе, Дачићу не гине Нобелова награда за економију. Јер за таквим моделом безуспешно трагају и „Америка и Енглеска“.

Највише простора у Програму посвећено је, наравно – трошењу. Ево на шта је све будућа Влада спремна да троши државни новац:

– нема смањивања плата запослених у државној управи и пензија.

– субвенционисани кредити за ликвидност и инвестиције као кључна ставка плана антикризних мера за привреду, „јер у кризи држава мора посебно да интервенише на покретању производње и инвестиција у складу са буџетским могућностима“.

– субвенционисани кредити за предузетнике као бесповратна помоћ.

– подршка привреди кроз Развојну банку за развојне националне пројекте.

– држава ће задржати већинско власништво у стратешки важним јавним предузећима која имају монополску позицију на тржишту (ЕПС, Железница, ПТТ, Аеродром…). Али, то наводно не треба да брине пореске обвезнике, јер ће нова Влада „организовати јавна предузећа као друштва капитала (корпоративизација).“

– државним парама, уколико се укаже прилика и потреба, куповаће се поједине банке са иностраним капиталом.

– двоструко више пара за пољопривреду.

– више пара за систем социјалних права и заштита слојева становништва којима је најтеже у кризи.

– тринаеста пензија у висини од 15.000 динара у четири једнаке рате за све пензионере који имају мање од 15.000 динара месечно.

– потпуно бесплатно здравство и (краткорочно) минимална партиципација и проширење листе здравствених услуга и лекова који се могу издати на рецепт и платити на терет из средстава обавезног здравственог осигурања.

– задржавање и унапређивање социјалне димензије образовања. Држава мора да одржи и унапреди бесплатно основно и средње образовање, да обезбеђује бесплатне уџбенике. Посебно ће се водити рачуна о социјално-економском положају запослених у просвети.

Све ово добро би звучало пре три’ес година.

Данас, нова коалиција дугује нам објашњење како ће да обезбеди паре за све ове субвенције и бесплатну друштвену надградњу, тако својствену социјализму.

Који је, јел’ те, у међувремену због тога пропао.

текст је у потпуности преузет са сајта: www.pescanik.net