Ovaj program mera je koncentrisan na budžetsku uštedu jedne milijarde evra i u tom smislu potpuno je opravdan. Ali moram reći i da ga ja razumem i kao pripremu za totalnu reformu koja mora što pre da se uradi. Bez promena mnogo krupnijih od dosadašnjih, nastaviće se potonuće Srbije.
Naš ključni problem je što nemamo proizvod. Do promene će doći kad nekoliko stotina preduzeća iz Srbije nađu partnere koji će im doneti proizvod. Kriza je svuda u Evropi. I tamo se firme grčevito bore za opstanak i traže poslove. Naša preduzeća bi morala da budu aktivnija i da u inostranstvu, pre svega Evropskoj uniji, traže partnere. A država bi u tome trebalo da ih podrži davanjem odgovarajućih garancija.
Teškoće se gomilaju već gotovo dve decenije, nismo okončali ni pola tranzicije, a svetska kriza nas zatiče u uslovima domaće. Prošle godine je BDP Srbije bio tek oko tri četvrtine bruto domaćeg proizvoda iz 1989. godine; uvoz je bio 15,5, a izvoz 7,5 milijardi evra; dug, državni i privatni, iznos 22, uz tri prema MMF-u, biće 25 milijardi evra, devizne rezerve mogu obezbediti spoljnu i domaću likvidnost najduže godinu dana. Srbija je godinama trošila 20 odsto više od novostvorene vrednosti, što se nadoknađivalo, sada naglo opadajućim, prihodima iz donacija, privatizacija, zaduživanja...
Iz intervjua Nikole Pavičića, kolegi Živanu Laziću
