Univerzitetski savez za ekologiju i tehnologiju (UNISET) uz medijsku pomoć Kluba privrednih novinara organizovao je od 07.-11. Avgusta na Zlatiboru, selo Tripkova, „Letnju školu preduzetništva i kreativnog mišljenja“, pod sloganom „Pokažimo svima šta Srbija ima“. U radu škole učestvovalo je 40 odličnih učenike završnih razreda osnovnih škola i srednjoškolaca iz sedam gradova Srbije.
Svečano otvaranje škole zakazano je za 07.08.2010. u 12h u OŠ „Milivoje Borović“, selo Tripkova, Zlatibor. Tom prilikom priređena je i izložba umetničke obrade stakla umetnika Ane i Velimira Tošanića.
Pokrovitelji Letnje škola preduzetništva su Ministarstvo prosvete Republike Srbije i Opština Čajetina.
Glavni partner u organizaciji Letnje škole je ProCredit banka, koja je prvog dana škole 07.08. organizovala radionicu na temu „Od ideje do realizacije“, gde su učenici bili podeljeni u dve grupe, tako da je prva grupa simulirala privrednike a druga bankare.
Namera organizatora je da dugoročno podstaknu razvoj preduzetništva u školama i duh proizvodnje među mladima u Srbiji. 
Predavači su privrednici, umetnici i profesori sa univerziteta u Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu.
Planirane su i kreativne radionice iz oblasti starih zanata, ekologije, agrara, skupljanja lekovitog bilja kao i novinarstva, fotografije, grafičkog dizajna, marketinga.
Za učenike je organizovan umetnički program kao i atraktivni izlete i obilazak Stopića pećine, Rezervata Uvac, Drvangrada i Etno sela "Vraneša". Najboljim polaznicima Letnje škole uručene diplome.
PETI "Skadarlija fest", tradicionalna manifestacija na kojoj posetioci mogu da vide kulturna i turistička ostvarenja Beograda i Srbije vezana za stari duh Beograda i etno tradiciju, otvoren je u subotu veče u kući Đure Jakšića u Skadarskoj ulici.
Ove godine manifestacija se održava pod nazivom "Pokažimo svima šta Srbija ima" .Skadarlija fest je jedan od retkih festivala koji neguje stari duh Beograda, doba Đure Jakšića, boemski život i sve što on sa sobom nosi.
Za zaštitnicu Skadarlije proglašena je glumica Vjera Mujović, dok je zlatnu plaketu za životno delo dobio direktor kuće "Šešir moj" Vlada Ilić, poznat kao učesnik brojnih dobrotvornih manifestacija širom Srbije.
Velika je čast i privilegija biti čuvar takve ulice. Ona nije specifična samo po duhu i poznatim imenima srpskog glumišta, pesništva i drugih umetnika koji su život proveli u Skadarliji, već i po strancima, koji, jednom kad dođu, uvek se vraćaju u boemsku ulicu - rekla je Mujović.
Najviša priznanja za kulturna ostvarenja pripala su pesniku Jaši Grobarovu, pevačkoj grupi "Prelo" iz Rakovice, kao i slikarki Sofiji Antonijević, za izložbu tapiserija koju posetioci mogu da vide naredne dve nedelje u Kući Đure Jakšića. Plakete "Zlatna desetka" pripale su preduzeću "Višnjica restorani", kao i restoranima "Marinada", "Orao", "Zorba" i "Šešir moj".
U umetničkom programu učestvovala je pevačka grupa "Prelo", orkestar "Šešir moj",glumici Ani Sakić pripala je čast da stekne titulu nove boginje vina a za Zlatno vino Skadarlije izabran je Navipov Beli Muskat Otonel.
Tradicionlani "Skadarlija fest" organizuje Udruženje Skadarlija uz podršku brojnih prijatelja Skadarlije, pesnika, muzičara, novinara, kao i majstora kulinarskih veština.
Pored te izložbe, posetioci će moći da vide i kupe suvenire starih zanata majstora Zvonka Ognjanovića, na temu "Skadarlija, sat i violina", a kulinari koji su ovog proleća obilazili restorane predstavili su najbolje specijalitete.
Programom Vidovdanskih kulturnih svečanosti, koje se otvaraju u nedelju 27. juna, na Zlatiboru će početi Zlatiborsko kulturno leto u okviru kojeg će se održati brojne pozorišne predstave, koncerti i manifestacije.
Vidovdanske kulturne svečanosti počinju u nedelju, pod pokroviteljstvom opštine Čajetina, i uz podršku više kulturnih i sportskih organizacija iz regiona i Srbije. Žiri Vidovdanskih kulturnih svečanosti koji je, ove godine radio u sastavu: akademik prof. dr Dragan Nedeljković, Ljubivoje Ršumović, Bilja Krstić, Milan Stamatović i Dragan Jovanović, jednoglasno je odlučio da Zlatnu plaketu Vitez srpske kulture dodeli Milovanu Vitezoviću. Plaketa Vitez srpske glume dodeljena je Aleksandru Berčeku, Vitez srpske medicine prof. dr Marku Bumbašireviću, Vitez srpske privrede Đorđu Momiroviću, Vitez srpske muzike Predragu Gojkoviću Cunetu, i Vitez srpskog sporta Oliveri Jevtić.
Milovan Vitezović, dobitnik zlatne plakete Vitez srpske kulture, ovim povodom je izjavio: "Vidovdan je praznik srpskog pevanja o Kosovu. Kosovo nikada nece prestati da bude srpsko, dok je srpskioh pesnika. Pevanjem o Kosovu namiruje se duša i podiže svoja kosovska crkva na s srpskom pesničkom nebu. Pevanje o Kosovu predstavlja, u stvari, potragu za primarnim krikom naroda. Kosovo nam je mera naroda, vekova i slobode. Dok su drugim narodima biće naroda definisali filozofi, kod Srba su to učinili pesnici. Etika srpskog naroda imenuje se kao Vidovdanska etika."
Priznanja će biti uručena na svečanoj akademiji u Hotelu MONA u nedelju, 27. juna u 18 časova.
U ponedeljak 28. juna, u Domu kulture Čajetina, dramska trupa Doma kulture izvešće predstavu Večeras sam sama (u 20 časova). Tada će biti najavljen i Zlatiborski sabor trubača koji će se ove godine održati od 23. do 25. jula.
Pristalica sam i spadam u grupu ekonomista koji misle da se kurs najbolje brani proizvodnjom. I to prvenstveno proizvodnjom koja ima izvoznu valorizaciju. Mislim da bismo, ako želimo na duži rok da zadržimo stabilnost kursa i da popravimo dinar, morali značajno da podržimo realnu proizvodnju. Imamo potencijale da to uradimo, imamo proizvodne potencijale i radnu snagu. Tehnološki smo zaostali, ali se to da popraviti ako ima strategije razvoja. Poljoprivreda je veliki proizvodni potencijal.
Proizvodnja u poljoprivredi je složena i sa aspekta ročnosti i sa aspekta cene kapitala koji se plasira. Značajna podrška bi bila kada bi takva proizvodnja u određenim momentima recesije bila više zaštićena i podržana od države. Mislim da država sve do sada ne radi u dovoljnoj meri. Mi jesmo sada dobili podršku i određena sredstva za subvencionisanje, ali sve je to linearno, za ukupnu privredu i nije se ništa povoljnije tretirala poljoprivreda.
Intervju kolegi Zoranu Lukoviću za "Blic", 1. juna 2010. godine.
Tanjug: Prvo mesto na izvoznoj listi Srbije u martu zauzimaju toplo valjani proizvodi - gvožđe i nerđajući čelik, sa 35 miliona dolara, dok je prirodan gas sa vrednošću od 88 miliona dolara prvi izvozni proizvod, pokazali su podaci Republičkog zavoda za statistiku.
Na drugom mestu izvozne liste je ostala nafta i ulja od bituminoznih minerala sa 29 miliona dolara,treći po izvozu je kukuruz sa 18 miliona dolara, koliki je bio i izvoz malina.
Nekima se žuri. Nekima se mnogo, mnogo žuri. Kosovo, koje Srbija ne priznaje kao nezavisnu državu, ispostavlja se kao ružna bubuljica na uglađenom i napuderisanom licu Evrope. Otuda, sva sredstva su u igri. Ucene, uslovljavanja, pritisci i snažna propaganda dobijaju na zamahu. Srbija mora da prizna Kosovo, milom ili silom, inače – nema Evrope.
U ime te naredbe, mnogi srpski intelektualci reći će ovih dana da je Evropa, u stvari – pojam idealnog društva u kome će svi biti jednaki, društva koje neguje zdravu konkurenciju i nudi šanse za sve, naročito za one koju tu ideju podržavaju. Obečani evropski raj, koji je promovišu naši ideološki zaslepljeni intelektualci, govori ne samo o njihovoj gluposti, nego i o nemoći javne scene da im se ikakvim racionalnim argumentima suprostavi. Zapravo, ljubitelji nekadašnje SFRJ, danas prononsirani naprednjaci i evropejci obožavaju Evropu, a ne vide ogromne sličnosti između ideoloških koncepata brastva i jedinstva na čelu sa Savezom komunista i Ujedinjene Evrope na čelu sa Velikim Bratom. U ime obećanog raja u Evropu, oni će bez ikakvog razumevanja suštine Evrope i savremenogsveta predlagati da se Srbija odrekne ne samo Kosova, nego da prihvati stupidariju savremenog evropskog života kako bi se bolje uklopila.
SIMPTOMATIČNO je da je jedan profesor beogradskog univerziteta. Inače lingvista(!), pre nekolikomeseci u jednoj TV emisiji sa zgražavanjemi žaljenjem konstatovao da sve više njegovih studenata piše ćirilicom, iz čega se moglo zaključiti da je ta činjenica još jedan tužan dokaz o srpskoj nespremnosti da uđe u kuću Velikog Brata. kad bi samo čitali strane novine, a ne papagajski ponavljali zadatke propagandne poruke, mogli bi da vide kako raja nema nigde, a pogotovo ne u Evropi i pogotovo ne sada. Evropski san polako postaje nočna mora. Propast grčke ekonomije postao je tema broj jedan u svetskoj štampi, u kojoj se predviđa ne samo loša sudbina evru, nego u fantazmu Ujedinjene Evrope. Tako zvani mediteranski blok zemalja, tužni južni sindrom načeo je i Španiju, Portugaliju, Italiju. Na čitalačkim blogovima diljem Evrope sve više je poruka koje kritikuje evropsko unijaćenje, i sve je više onih koji su s na svojoj koži uverili kako ideja sa centralnim komitetom Evrope, Narodnom bankom Evrope, i JNA Evrope nije dobra. Ali, u Srbiji, u kojoj je poslušnost, bezidejnost strah, mediokritetstvo i pisanje istorije na oltaru ideologije - najbolje sredstvo za ličnu promociju i naučni i svaki drugi uspeh, o tome niko ne govori. Naprotiv. Propaganda Evrope kao ekonomskog, političkog, kulturnog svakog drugog eldorada još je snažnija. Lažna propaganda dilema: napredna Evropa ili nazadna Rusija, ovde je postavljena kao ključna odrednica za mnoge sudbine.
U tom smislu – Kosovo je metafora. Kosovo je metafora sa svim što ono podrazumeva. Zato je tako lako frljnuti je – šta če nam Kosovo postala je krilatica onih koji bi danas na brzaka predaju u ispovedaonicu Velikom Bratu. Poenta je, izgleda u tome što naši uterivači u Evropu veruju da če oni sedeti, sa gazdama, iza kamera, a da čemo svi mi biti u Kući Velikog Brata, jer smo to zaslužili, i jer smo to tražili.
ALI, radi se uvek o istom, bez obzira koji je format da su nam pripremili. Svejedno je da li će u pitanju biti Veliki Brat, Farma Srbija ima talenat ili Trenutak istine. Učesnici su uvek zloupotrbljeni. Hor u kome se nadvikuju pevači ovog tužnog srpskog političkog Evrosonga, prestavlja u suštini primer za ugled – podrška kolektivnom ropstvu, nedostatak ikakve kritičke distance, čežnja za velikim gazdom, sve to zajednočini ovdašnji politički trenutak u Srbiji - trnutkom za pamčenje. Za neke je to samo buka, a za neke bruka.
Zbog pogrešnog koncepta reformi i mera ekonomske politike, Srbija je tragično postala drogerski zavisna od priliva kapitala iz inostranstva.
U prošloj godini za pokriće deficita tekućeg računa platnog bilansa i servisiranja spoljnog duga ona je morala obezbediti oko 15 milijardi dolara. Pošto to nije bilo moguće, devizne rezerve su se smanjile za 2,35 milijardi dolara. Drugim rečima, ono što se dešava u privredi je znatno gore i više od recesije. U pitanju je duboka ekonomska kriza koja se ispoljava u osetnom padu BDP-a, vrlo visokoj inflaciji, drastičnom padu spoljnotrgovinske razmene, enormnoj, sve dramatičnijoj nelikvidnosti i zaduženosti privrede, gomilanju i inače ogromnih gubitaka u njoj, smanjenju zaposlenih i slično.
Ovih dana zvaničnici Srbije govore o eventualnim mogućnostima upadanje Srbije u privrednu recesiju, ali ne u ekonomsku krizu, i sve to pripisuju višoj eksternoj sili, odnosno svetskom ekonomskom krizom.
I ono što posebno zabrinjava, zvaničnici, a posebno ministar Dinkić, izlaz iz krize vide samo novim zaduživanjem u inostranstvu i preduzimanju mera da se privatni krediti dobijeni u inostranstvu – refinansiraju. On sredinom marta ističe "da su nam krediti MMF potrebni ne samo da bismo povećali devizne rezerve već i da bismo mogli da dobijemo mikro-finansijsku pomoć od EU za popunu budžeta, i da bismo odgovorili na izazove ukoliko banke iz inostranstva ne prihvate da refinansiraju kredite privatnom sektoru u Srbiji". Pošto u najpovoljnijem slučaju Srbija tu makrofinansijsku podršku može dobiti tek krajem ove ili naredne godine, Dinkić kaže: "mi ćemo se zadužiti u narednim mesecima na komercijalnoj osnovi kako bismo punili budžet".
Prema poslednjem izveštaju Standard i Purs, Srbija ima ubedljivo najniži kreditni rejting u regionu (BB miris). I što je posebno zabrinjavajuće zvaničnici ističu da veliki deo eventualno dobijenih kredita treba koristiti za popunu budžeta, a ne za investicije.
Ako Srbija dobije tri milijarde evra od MMF-a kao i još toliko od drugih kreditora, zvaničnici če to proglasiti trijumfom (kao što su to činili 2001. i 2002. godine) i proslaviti kao da je Srbija dobila to kao poklon. Drugim rečima, umesto da se stide što su Srbiju doveli u takvu deviznu situaciju, oni će se ponositi što su je dodatno osetno zadužili i tako je učinili visokozaduženom zemljom.
Imajući u vidu sve prethodno navedeno, postavlja se pitanje da li Srbiji preti slom kakav su doživeli Meksiko (1995), zemlje jugoistočne Azije i Rusije (1998), Argentina (2001. godine). Pitanje koje se nameće da li će eventualno zaključiti stend-baj aranžman sa MMF taj slom odložiti, ali ga učiniti neminovnim. Korišćenjem novih kredita dobijenih od MMF-a, kao i od drugih kreditora i eventualno refinansiranje dela vrlo visokih spoljnih dugova preduzeća, taj će se slom samo odložiti, ali kada do njega neminovno dođe, on će biti znatno većih dimenzija. Ali, po svemu sudeći, zvaničnici Srbije o tome ne razmišljaju.
Izbor poslovne strategije - kupujmo domaće, ima svoju razvojnu logiku. Pre svega bez razvoja sopstvene proizvodnje i ponude roba i usluga nema samostalnog i održivog ekonomskog rasta i rasta zaposlenosti. Kupovinom inostrane robe znači odliv nacionalne štednje u inostranstvo i stalni pritisak većeg uvoza u odnosu na izvoz, što vodi stalnom deficitu spoljne trgovine i platnog bilansa (koji se moraju finansirati uglavnom kapitalom iz inostranstva). Time je negativni krug zatvoren.
Strateška orijentacija na kupovinu domaćih proizvoda traži i neke određene pretpostavke za ovu preorijentaciju (od uvozne ka domaćoj robi). Ovde se pre svega misli na: 1) dovoljnu ponudu i kvalitet domaćih proizvoda, koji mogu konkurisasti inostranom, 2) prihvatljivost cena (gotovo do dempinga) domaćih proizvoda, 3) dovoljno visoka patriotska svest, koja uvažava gore navedeno, a koja je u potrošačkoj psihologiji trenutka i kratkoročnog ponašanja nije dominantna, dok je dugoročna i razvojna (opšti interes razvoja) gotovo na margini pojedinačnog interesa, 4) Zvanična preorijentacija makroekonomske politike na podsticanje i podržavanje ovakve politike tražnje i potrošnje.
U ovom poslednjem faktoru treba tražiti mogućnosti provođenja ovakve politike, mada ne javno naglašeno, zbog retorzivnih mera drugih država, koje će smatrati ovakve poteze oblikom zatvorenog razvoja i protekcionizma. To bi tada moglo izazvati kontra mere drugih poslovnih partnera.
Ovde ističemo sledeće mogućnosti podsticaja ovakvog procesa: 1) podstaknuti domaću proizvodnju kreditnom politikom s vrlo povoljnim uslovima i to sa onom za kojom postoji dovoljna domaća tražnja, 2) sniziti PDV na takve domaće proizvode (uz uvođenej nove poreske stope za te namene, 3) kako je osetljivost kupaca na cene i troškove u uslovima krize i pada tražnje, vrlo visoka, potrebno je povoljnim potrošačkim kreditima stimulisati takvu kupovinu domaće robe, 4) podsticati proizvodnju robe s dominantnim domaćim komponentama, 5) podsticati povezivanje domaćih proizvođača takvih proizvoda - stvaranjem tzv. koncentričnih krugova razvoja, uz obaranje troškova, ali i multiplikativne efekte takve proizvodnje, 6) carinskom politikom dovoljno zaštititi domaću proizvodnju, čime će se uvoz učiniti skupljim, a domaći proizvodi jeftinijim za domaćeg kupca. Ovo učiniti što pre, nasuprot potpunom liberalizmu u spoljnoj trgovini koji razorno deluje na domaću proizvodnju i razvoj, 7) istražiti strukturu potrošnje i tražnje u sektoru stanovništva i na tom osnovu izgraditi selektivnu stimulativnu politiku razvoja, 8) isto treba uraditi i za sektor privrednih preduzeća, 9) posebno se to odnosi na državne budžetske nabavke koje moraju ići prema domaćim proizvodima, a to su ogromna sredstva, 10) uvesti selektivnu uvoznu politiku, što čine sve zemlje u svetu, osim onih koje su nekritički uvele neoliberalizam (gotovo potpuno slobodan uvoz) i pri tom gotovo upropastile domaću privredu, 11) preorijentacija na domaće proizvode time jednim delom teče spontano, a drugim svesno kroz stimulativne mere makroekonomske politike, 12) nije od manjeg značaja ponovno oživljavanje kreditiranja kupovine robe od starne trgovine (domaćih proizvoda), ali trgovinu tada treba podržati bankarskim kreditima, jer trgovina nema sopstvenih sredstava, 13) oslanjanje pretežno na svest, patriotizam, osećaj za nacionalni interes i sl. bez navedenih (i drugih brojnih) mera, osim dobrih želja i namera ne mogu dati očekivane i željene efekte.
Srpsko društvo i privreda se nalaze u ozbiljnim teškoćama. U proteklih desetak godina došlo je praktično do rasprodaje imovine, pre svega vitalnijih i ekonomski snažnijih kompanija i preduzeća, primer: NIS, Mobtel, Lafarž, duvanska industrija, mlekarska idustrija i sl. Mnoga preduzeća ne rade, ili su pred stečajem, ili pak u stečaju. Spoljnotrgovinska razmena je nepogodna. Međunarodni dug međunarodnim zajednicama je u porastu. Sve se to dešava u trenutku ozbiljne ekonomkse krize, a mi nismo pokrenuli domaću proizvodnju. Da bi mogli da kupujemo domaće, moramo ga pre svega proizvesti. Ne možemo kupovati nešto što nemamo. Da bi imali sopstvenu proizvodnju, moramo ulagati u već postojeće kapacitete, odnosno rekonstruisati ili revitalizovati. Moguća su i zajednička ulaganja, ili takozvana Joint Venture aranžmani, ili pak direktne strane investicije. Za sada direktne strane investicije najviše dolazi u finansijski ili trgovaćki sektor, ili sektor usluga, a ređe u proizvodni sektor. Na primer, od ukupnih direktnih stranih investicija u Srbiju, u proteklih nekoliko godina, u poljoprivredu se ulaže ispod 1%. Beleži se smanjen priliv direktnih stranih investcija, i povećan odliv istih iz Srbije i regiona. Razlozi tome su: politička, makroekonomska i pravna nesigurnost, a takođe i preterana birokratska procedura u lokalnoj samoupravi i drugim nivoima. Stepen korupcije je takođe prepreka većem prilivu direktnih stranih investicija. Sigurno je poželjno, i dobro bi bilo da imamo sopstvenu proizvodnju u okviru malih i srednjih preuzeća, gde bi se zapošljavala nezaposlena radna snaga, povećala dodatna vrednost, od koje bi svi imali koristi, i zaposleni, i vlasnici, i partneri tih preduzeća, kao i šira društvena zajednica, koja se finansira iz budžetskih sredstava, doprinosa, poreza, PDV-a itd. Međutim, i sopstvena (nacionalna privredna) mora posštovati međunarodne standarde (ISO 9000, 14 000, 22 000, kao i Global GAP, HACCP, Halal i druge standarde u proizvodnji hrane). Pored standarda u nacionalnoj privredi se mora uvoditi poslovno komuniciranje, korporativna kultura, poslovni moral, koji su takođe pored kvaliteta proizvoda važni segmenti poslovanja. Naša privreda mora insistirati na vrhunskom kvalitetu proizvoda, a zato je potrebno vrhunsko znanje koje u njega mora biti ugrađeno. Naša konkurentska prednost mora biti vrhunski kvalitet proizvoda, a ne kvantitet, s obzirom na veoma malo učešće u svetskim resursima (svega 1 ‰). U ovom slučaju možemo ostvariti poruku „Kupujmo domaće, obnovimo Srbiju“, jer konkurencija proizvoda iz inostranstva je veoma oštra, i danas u okviru CEFTA grupacije, a sutra u okviru STO ili učlanjenjem u EU. Ukratko, moramo podizati konkurentnost na svim nivoima (na nivou nacije, kompanije, proizvoda, znanja).
